Kad je pronađena šibica
Služe
kao jednostavan i prikladan način za stvaranje vatre pod kontrolisanim
uslovima. Šibica se sastoji od kratkog drvenog ili kartonskog
štapića sa malom glavom koja se sastoji od zapaljivih supstanci.
Preteća šibica su bili štapići od borovine premazani sumporom još u
staroj Kini 577. godine. Prvu modernu šibicu je 1805. godine, izmislio
K. Chancel, asistenet profesora L. J. Thenard-a iz Pariza. Glava šibice
se sastojala iz mešavine kalijum-hlorata, sumpora, šećera i gume. One
su bile paljene tako što su njihov vrh uvlačili u malu azbestnu bocu
napunjenu sumpornom kiselinom. Ovakva šibica je bila skupa, a njeno
korišćenje opasno, pa ovaj Chancel-ov izum nije zaživeo.
Engleski
hemičar John Walker je 1827. godine otkrio frikcionu šibicu. Pre njega
je Robert Boyle oko 1680. godine radio sa fosforom i sumporom, ali
bezuspešno. Walker je otkrio mešavinu antimon (III) sulfida
kalijum-hlorata, gume i štirka, koja se može upaliti uradom o neku
grupu površinu. Walker je šibice nazvao "congreves", ali je proce
patentirao Samuel Jones, prodavane kao "lucifers". Ranije šibice su
imale brojne probleme: plamen je bio nemiran a reakcija paljenja
izuzetno nasilna, zatim, miris paljenja šibice je bio veoma neprijatan.
Međutim, uprkos ovim nedostacima, nove šibice su našle široku primenu
među pušačima.
1831. godine francuz Charles Sanria je dodao beli
fosfor da bi uklonio miris šibica. Ove nove šibice su morale da se
čuvaju u posudi bez vazduha. U jednoj paklici šibica bilo je doboljno
materijala da ubije nekoga, pa je organizovana jaka kampanja da se
zabrani njihova upotreba.
Bezbedne šibice (safety match) su
izmišljene 1844. godine. Izmislio ih je Šveđanin Sustaf Erik Pasch, a
razradio ih Johan Edvard Lundstrom deceniju kasnije. Bezbedne su
zahvaljujući razdvajanju sastojaka između glave šibice i specijalne
udarne površine. Udarna površina se sastoji iz staklenog praha i
crvenog fosfora, a glava šibice iz antinom (III) sulfida i
kalijum-hlorata. Udar pretvara crveni fosfor u beli frikcionom toplotom
od trenja, zatim se beli fosfor pali i plamen započinje sagorevanje
glave šibice. Dodatna bezbednos je bila zamena belog fosfora crvenim.
Američka kompanija je razvila sličnu tehnologiju koristeći fosfor
sesquisulfide i patentirala ga 1910. godine.