Kada je izmišljeno staklo
Uobičajena
definicija stakla je da je to homogeni čvrsti materijal, amorfne
strukture, a obično nastaje prilikom brzog hlađenja odgovarajućeg
rastopa viskoznih sirovina, ali ipak ne dovoljno brzo kako bi se
oformila kristalna struktura. Staklo je u hemijskom smislu rastvor, ali
tako gust rastvor da su potrebni milioni godina da bi se na njemu
uočila neka promena. Kada govorimo o staklu, pod njim podrazumevamo
silicijum dioksid, koji se kao sastojak nalazi u kristalu kvarcu i
pesku.
U svojoj čistoj formi, staklo je providno, relativno
jako, izdržljivo, inertno prema dejstvu agenasa, i hemijski i biološki
vrlo stabilno. Takođe se relativno lako obrađuje i proizvodi i zbog
svega ovoga ima jako široko polje primene. Ipak, velika mu je mana
krtost i lomljivost, kada se raspada na parčiće oštrih ivica, ali se i
ova osobina može značajno modifikovati dodavanjem određenih sastojaka
još u procesu livenja stakla.
Uobičajena tehnologija
proizvodnje stakla se zasniva na zagrevanju smeše peska, kreča i
ostalih dodataka na oko 2000 stepeni C. Na ovoj temperaturi se sastojci
tope i obrazuju amorfnu masu, koja se zatim lije u kalupe i hladi
određenom brzinom. Ovakvo staklo se može i bojiti, dodavanjem određenih
neorganskih soli svaku boju posebno. Sa stanovišta upotrebe postoji
ravno i providno, ili može imati različite oblike i boje. Providnost
stakla je rezultat njegove amorfne strukture i nepostojanja prepreka za
prolaz svetlosti. Običnom staklu se obično I dodaje natrijum karbonat,
kako bi sprečilo prolaz svetlosnih zraka talasne dužine manje od 400nm,
tj, UV zraka.
Staklo u izvornom obliku, vulkanskog porekla,
nalik liskunu bilo je poznato još u kameno doba. Prvi dokument u kome
se opisuje proces pravljenja stakla potiče iz Egipta, negde oko 1500.
godine pre Hrista, a to staklo se koristilo kao glazura za posuđe od
gline. U prvom veku pre naše ere ovladano je tehnikom duvanja stakla,
što je omogućavalo dobijanje staklenog posuđa različitih oblika. Veliki
preokret se desio negde u desetom veku u severnoj Evropi, kada je za do
tada teško dostupnu sodu nađena zamena u vidu potaće koja se dobijala
iz pepela drveta.
Danas se staklo široko primenjuje u
industriji, građevinarstvu, kao ambalaža, posuđe ili ukras. Ipak, s
obzirom na njegov jako dug vek, ono je jako nezgodan otpad, pa se stoga
u mnogim zemljama organizuje proces njegove reciklaže.